четвртак, 15. децембар 2011.

Сопоћани


     Манастир Сопоћани налази се близу старог града и престонице великог жупана Стефана Немање, Раса, на брегу изнад изворишта реке Рашке. Манастир је задужбина краља Стефана Уроша II. По својој архитектури Сопоћани припадају рашкој школи. Основну вредност Сопоћана представљају фреске које су првобитно захватале 760 квадратних метара зидне површине, од којих се очувало више од половине.

     Према општем мишљењу фреске у Сопоћанима су врхунац не само српског, већ и византијског сликарства уопште. Ове фреске су логичан наставак сјајног сликарства из Студенице и Милешеве, али их по уметничкој вредности надмашују. Најпознатија сопоћанска фреска је свакако Смрт Богородице, која захвата 40 квадратних метара. Сопоћани представљају велику галерију најпознатијих фресака читавог средњег века код нас.

 
     Манастир Сопоћани посвећен је Светој Тројици. Основао га је краљ Урош. Црква је изграђена 1260. године. Купола са звоником је дограђена средином 14. века. Неки чланови краљевске фамилије су сахрањени у манастиру. Фреско сликарство цркве је комплетирано 1270. године. Кратко после косовске битке манастир је претрпео разна разарања и обновљен је за време деспота Стефана.

     Црква је јединствена грађевина са полукружном апсидом. Спољни изглед цркве је романског стила. Портал и прозори су направљени од камења. Градитељи су вероватно долазили из Јадранске регије. Најраније фреске настале су 1273. године. Једна од фресака приказује Уроша првог док чека краљицу коју води Стефан Немања. Такође су приказани и Стефан Првовенчани и Урош први са моделима својих цркава.

     Фреске око олтара су насликане касније. На једној је приказан Урош први са синовима Драгутином и Милутином као и осталим члановима краљевске фамилије. Фреске у капелама су осликане касније. У јужној капели се налази фреска која приказује смрт Стефана Немање и пренос његових моштију у Студеницу. Такође постоје фреске које приказују цара Душана и његову жену Јелену. Оно што су фреско-сликари у Сопоћанима успели у линеарности и колориту осликати среће се још само у италијанској ренесанси.


Нема коментара:

Постави коментар