Петковица

    Петковица Манастир је саграђен на југозападном делу Фрушке Горе, између села Дивош и Шишатовац. Најинтензивнији период живота у Манастиру одвијао се крајем 16. века. Касније је због мањег броја монаха био напуштен. И био је посећиван само за празнике храма почетком 20. века.Манастирска црква посвећена је св Петки (слави се 14/27. Октобар). Према легенди, Јелена Штиљановић, удовица покојног деспота Стефана Штиљановића је оснивач манастира. Она је провела последње године свог живота у манастиру као монахиња.Тачно време изградње манастира није познато.

     Петковица Манастир се први пут помиње у турским записима у 1566-67, али само у погледу манастирских некретнина. Натпис на западном зиду наоса Манастира сведочи о завршетку фреско декорације у 1588. После тих докумената нема више историјских доказа о овом мирном и духовном споменику. Историјска је чињеница да је на крају 17. века Синан-бег из Митровице желео да уништи манастире Петковицу и Кувеждин и да искористи камен за изградњу свог пребивалишта, али је одлучио да манастир опореже сумом од 100 гроша годишње у складу са молбом Митрополита Пајсија.

     За време патријарха Арсенија III Чарнојевића Петковица Манастир је напуштен, па је патријарх саветовао игумана манастира Кувеждин да обнови манастир Петковицу. Већина докумената о Манастиру је обезбеђена током посете цркви 1753 и из нјих је познато да Иконостас датира из 1735 донацијом Милинка Вучковића из села Шуљам. Иконостас је уништен у Другом светском рату, само је дрвени крст очуван и он се данас чува у цркви Светог Стефана у Сремској Митровици. У истом извештају црква и конаци на западној и јужној страни су пажљиво описани. Конаци западно од цркве су изграђени од комбинације камена и опеке, као и црква, а спаваоница на јужној страни представљала је малу структуру изграђену од дрвета и покривену тршчаним кровом.

     Прве реконструкције на јужном конаку су описани у "Описима Фрушкогорских манастира" из 1771, где је забележено да је овај део садржи три монашке ћелије и структуру изграђену од камена. У овом запису се каже да је манастир Петковица де метоха манастира Шишатовац и тај статус задржава и током 19. века.

   Манастир је први пут обновљен 1884 у време владавине игумана манастира Шишатовца Амфилохија Јеремића. Двадесет година касније конаци су уништени, а игуман Сергије Попић, затражио је помоћ око обновљена манастира. Али нема евиденције о реконструкцији све до године 1927, када је обновљена сама црква. Црква је, такође оштећена у Другом светском рату.

Бањска

     Манастир Бањска је манастир Српске православне цркве који се налази код Звечана у северном делу Косова и Метохије.

     Манастир Бањска са црквом посвећеном Светом Стефану саграђен је између 1313. и 1317. године, као задужбина српског краља Стефана Уроша II Милутина, једног од најмоћнијих владара из династије Немањића и једног од најмоћнијих владара на Балкану свога доба. Милутин је Бањску наменио себи за гробну цркву и тамо је најпре и био сахрањен. Међутим, после Косовске битке 1389. године његово тело је пренето у Трепчу, а потом, 1460. године, у бугарски град Софију где се и сада налази.

 

     И манастир је пратио судбину тела свог ктитора. Монументално здање са црквом, трпезаријом, библиотеком, конацима и „палатом царском“, Бањска је почела да пропада врло рано: почетком 15. века пожар је прогутао књиге, а у другој половини истог века манастир је вероватно запустео. Путописац Курипешић забележио је да је по наредби султана манастир у 16. веку разорен јер су се у њему сакупљали хришћански бегунци из турског ропства.

     Већ скоро сасвим срушена црква Светог Стефана је у 19. веку адаптирана и претворена у џамију и, као таква, служила је до Првог светског рата. Црква је први пут конзервирана 1939. године, а други пут 1990. године када је учињена делимична реконструкција.

     Манастир Бањска је један од ретких манастира са очуваном оснивачком повељом. Из ње се види да је приликом оснивања манастиру приложено огромно властелинство од 75 села и 8 катуна, са рибњацима, воденицама и пчелињацима.

      Како је грађевина била предвиђена за краљевску гробницу, укинута је епископија и манастир је проглашен за ставропигион - Царску Лавру, четврту по рангу у држави (иза Студенице, Милешеве и Сопоћана). Градњом је руководио Данило II, тадашњи бањски игуман а каснији српски архиепископ, иначе близак краљев сарадник и повереник, књижевник, човек великог знања и изграђеног укуса. По средњовековним изворима и народној традицији, Бањска је била на гласу као један од најлепших српских манастира. Израђена је у чистој рашкој градитељској концепцији (стил српског класицизма, српско-византијски стил - од Милутина до Стефана Лазаревића) која је обавезно примењивана приликом градње краљевских маузолеја од манастира Студенице Стефана Немање до манастира Светих Арханђела цара Душана.

      По изричитој жељи краља Милутина, Бањска је грађена по угледу на манастир Студеницу. Тако храм има облик једнобродне базилике са слепом куполом. Источна апсида је полукружна и изразито монументална. У поткуполном простору су бочни певнички простори исте висине као главни брод и само мало иступају из главне масе зида. Улаз у цркву са западне стране био је, такође по рашком начину, наглашен двема монументалним кулама.

    Главни украс екстеријера представљао је разнобојни тесани камен у жућкатој, руменој и сивој боји, којим су биле обложене фасаде. Разнобојни тесани квадери, распоређени као шаховска поља, стварали су утисак засићене полихромије. У традицији романичке стилизације украс фасада је комбинован са архитектонском пластиком, којом су били украшени довратници, допрозорници и тимпанон изнад портала. Тимпанон је некада красила монументална седећа фигура Богородице са малим Христом на крилу, израђена на начин на који су рашки уметници интерпретирали западне уметничке стилове - романику и готику. Ова Богородица се данас чува у цркви Соколици, недалеко од манастира Бањске, док се делови каменог украса манастирских фасада налазе у Народном музеју у Београду, Археолошком музеју у Скопљу, а нешто је уграђено у објекте села око Бањске.

      Главни понос Бањске било је чувено „бањско злато“, опевано у народној песми и описано у оновременим путописима. чинили су га танки златни листићи којима је облагана позадина фресака, такође по узору на маузолеје преходних владара - манастире Студеницу, Милешеву и Сопоћане. Данас је од тог живописа очувано само неколико избледелих фрагмената.

Од осталог блага - икона, рукописа, сребрних, позлаћених и златних свећњака, кандила, кадионица, хороса, којима је, по казивању краљевог биографа Данила II, штедри краљ обдарио своју задужбину, није сачувано ништа. Једини налази скупоценог накита ископани су случајно, за време Првог светског рата 1915. године, из гроба краљице Теодоре, прве жене краља Стефана Дечанског и мајке цара Душана. То су два златна прстена: први је украшен античком камејом, а на глави другог је представа двоглавог орла и натпис: „Ко га носи, помози му Бог“. Први прстен се данас налази у поседу породице познатог колекционара Љубомира Недељковића, а други се чува у Народном музеју у Београду. 

     Манастир Бањска је 520 година провео у рушевинама, само је народ обилазио зидине. Поново је обновљен 2004. године када је епископ Артемије поставио за игумана оца Симеона који је у њему окупио младо монаштво. Манастир је одмах по оснивању постао духовни центар Срба на Косову. У току 2006. године почела је обнове саме цркве и ширег манастирског комплекса. Планови владике Артемија су да се након обнове врате мошти светог краља Милутина, потвдан одговор стигао је Синода Бугарске православне цркве у децембру 2006.

    Поводом славе манастира, Св. Архиђакона Стефана, августа месеца 2007. год, обновљена је традиција именовања славског домаћина, тако да је за следећу 2008. године епископ Артемије предао славски колач госп. Дејану Радојевићу из Косовске Митровице. Том приликом госп. Радојевић је даривао манстирску ризницу прелепим филигранским престоним крстом за чију израду је утрошено 2 kg. чистог сребра, 33 природна бисера, 25 граната и 50 корала. Крст је висок 51. цм. Крст је рад познатог српског среброделаца, Горана Ристовића - Покимице из Краљева, и врхунски је изведен техником средњевековног призренског филиграна.

Због своје лепоте, а и у ишчекивању повратка моштију, крст је назван крстом Светороднога Краља Стефана Уроша Другог Милутина.

Крст је смештен у дрвену шкрињу димензија 59 х 39 х 24 cm која је са спољне стране ојачана кованим гвожђем са резом и катанцем.

Крушедол

     По пореклу и историјско-културној улози, Крушедол је најзначајнији фрушкогорски манастир. Основао га је владика Максим (Ђорђе) Бранковић, син деспота Стефана Слепог и Ангелине. После очеве смрти, старији син Ђорђе се убрзо повукао са деспотског положаја и око 1497. године примио монашки чин у Купинику (данас Купиново), добивши име Максим. Наследио га је 1493. млађи брат Јован, који умире доста рано (1502) као последњи српски деспот у Срему. 

  Максим и Ангелина, обоје у монашким ризама, са моштима светог Стефана и Јована, првобитно сахрањених у породичној црквици св. Луке у Купинову, отишли су 1507. године у Влашку, а већ 1509. вратили су се у Срем. Ангелина добија земљиште од угледне породице Јакшић, на којем подиже женски манастир у самом месту Крушедолу (данас сеоска црква, посвећена Сретењу Господњем), а њен син, тада већ архиепископ и митрополит, уз материјалну помоћ свог рођака, влашког војводе Јована Нагоја, подиже на Фрушкој гори мушки манастир Крушедол, посвећен Благовестима Пресвете Богородице. У манастиру, насталом 1509 -14, поред моштију Стефана и Јована, сахрањени су и Максим (1516) и Ангелина (1520), који су око 1523. године проглашени за светитеље.

 

  Манастир је својевремено био седиште обновљене Сремске епархије, а њен обновитељ Максим (Бранковић) постао је њен први епископ. Када су Турци дефинитивно завладали Сремом (после 1521), Сремска епархија је, као викарна, придружена Београдској митрополији, те су се београдски митрополити у XVI и XVII веку називали и сремским. На првом српском Народноцрквеном сабору у Крушедолу 1708. донета је одлука да српски врховни митрополити под аустроугарском влашћу „имају становати у манастиру Крушедолу". Одлуком Народно-црквеног сабора одржаног у Сремским Карловцима 1713, митрополитска резиденција премештена је у Карловце. Од тог времена се назива Карловачком митрополијом.

 

  Током друге половине XVII века у Крушедолу „обитава 90 калуђера и 12 стараца". За време Велике сеобе под патријархом Чарнојевићем, они са манастирским драгоценостима, међу којима су биле и мошти светих Бранковића, прелазе у Сентандреју, где остају све до 1697, када се са реликвијама враћају у Крушедол. После пораза код Петроварадина 1716, Турци су у одступању опљачкали и запалили манастир. Том приликом су изгореле и мошти светих Бранковића (у пепелу су нађени само поједини делови руку и но гу, који се и данас чувају у манастирској ризници).

 

 

Војловица

     Манастир Војловица налази се североисточно од Панчева, у кругу рафинерије "Панчево", нa oko 5,5 km према Старчеву, и на 4 km од ушћа Тамиша у Дунав. Према предању саграђен je 1393 године. Манастир је неколико пута паљен и обнављан. Његова основа припада Рашкој школи. Помиње се у многим раним документима и представлја један од најстаријих археолошких споменика Панчева.

    Помени и датумски историјат: Први пут на посредан начин Војловица је забележена 1530 год. Реч је о најстаријем познатом помену данашњег Панчева, за који се наводи да потиче из манастира Војловица. Најстарији сигуран помен манастира Војловица потиче из 1542 а заснован је на запису из Зборника Божидара Вуковића штампаног у Венецијиi 1536-38 год:

     "Ја грешни јеромонах Партеније, игуман манастира Војловица, купио сам ову књигу, за двадесет гроша од јеромонаха Илариона из манастира Дечана, 7050 год. од стварања света а 1542 год. од рођења Христова. У то време било је 36 јеромонаха, ђакона и монаха самном у животу."

     У турском катастарском дефтеру 1566/67 наводи се да манастир са црквом светих арханђела код Панчева, настањују три монаха и исплаћују благајни годишњи порез од 500 акчи. Исте 1567 у једном Војловачком минеју помиње се тадашњи игуман кир Сава, "многогрешни". У Турском дефтеру насталом 1579/80 наводи се да су пореска давања остала иста, и да братство манастира сачињавају шест монаха заједно са игуманом.

     Највероватније на Војловицу се односе и слични пописи са краја XVI вeka. За време владе султана Мурата III. Наиме, неименован манастир у Панчевачкој нахији, исплаћивао је тада за своје земљишне поседе годишњи порез у износу од 600 акчи.

  XVII вek: Књига Сказање о светој гори Атонској, са краја XVI века или самог почетка XVII вeka, везује се за манастир Војловица код Панчева и чува се данас у Софијској народној библиотеци.

  Сачуван је податак са почетка овог века , могуће из 1607 године, по којем је у то време Војловица постала монашка школа. Око половине XVII века настао је и следећи запис: “Овај пролог купио сам ја грешни Ананије јеромонах студеничанин, од владике Јосифа влашкоземскога за десет гроша, године 1652, месеца Августа у манастиру Војловици.”

    Из 1672 потиче запис из једног Службеника по којем је ову књигу поклонио манастиру Војловици ктитор Памфутије, протосинђел тадашњег митрополита у Трговишту. 1699 помиње се војловачки игуман са деветнаест јеромонаха који у то време уредно исплаћује данак Турцима. Са самог краја XVII, или почетка XVIII века, потиче печат са натписом: “Ово је печат манастира Војловице, храм светих Арханђела.”

  XVIII: На најстаријем сачуваном надгробном споменику налази се натпис: “Стеван Обрадовић, лето 1701.” Књига под називом “Тумачење јеванђеља” купљена је за манастир 1709.На једном манастирском крсту налази се следећи натпис: “Ово је крст игумана јеромонаха Атанасија Војловчанина, године 1710.”

  Границе манастирског поседа измерене су и исцртане 1765 год. По овом плану манастирско земљиште сачињавале су оранице, пашњаци и шуме величине око 1153 јутара. У попису Банатских манастира из 1771 године.

  Године 1913 манастир је имао посед од 1230 катастарских јутара. 1914 манастир се затвара пуне две године. Између два ратa, године 1923, у манастиру је замонашен касанију протосинђел и писац Доситеј Ћорић. За време другог светског рата, до интернације у логор Дахау, у Војловици је био затворен заједно са својим сарадницима, тадашњи српски патријах Гаврило Дожић.

 Данашња часна трпеза , од мермера, потиче из 1816 године. Високи звоник са делом нове припрате призидан је уз цркву (Пајсијеву припрату) 1836 године. Из 1841 године потиче новоначињени или назидани конак на западној страни. 1890 године на манастирском поседу основана је мала "капела над воденицом" која и данас постоји. Коначни изгчлед зграде манастирских конака добиле су дозиђивањем и преправкама из 1909-11 године, што потврђује и сачувани ситуациони план из тог времена. Манастир је последњи пут обновљен и реконструисан у периоду од 1981-88 године.

Клисура

    Manastir Klisura nalazi se u Dobračama, kako je pre i nosio ime, a posvećen je svetim Arhangelima. Današnji naziv dobio je zahvaljujući svojoj geografskoj lokaciji – klisuri reke Moravice. Neki veruju da je ovaj manastir zadužbina Svetog Save, iako to još uvek nije dokazano. Ono što se sa sigurnošću zna jeste da je manastir Klisura podignut još u 13. veku, a uzor mu je bila episkopska crkva u Arilju.

    Glavni objekat manastirskog kompleksa jeste crkva Svetih arhangela Mihaila i Gavrila, građena u raškom stilu, od sige, u čijoj je osnovi jednobrodna bazilika sa polukružnom oltarskom apsidom na istoku i pripratom na zapadu.

    Unutrašnjost crkve obiluje freskama poznatih ikonopisaca Dimitrija Posnikovića i Simeona Lazovića, a ambijent upotpunjuju ikone ruskih istaknutih umetnika i portal rađen rukama veštih duborezaca.

    Godine 1688. manastir Klisura doživeo je veliku nesreću. Naime, tokom bitke kod Golije, izbio je požar i prvobitni živopis je uništen. Čekao je na obnovu sve do 1952. godine, za šta se pobrinuo akademski slikar Jaroslav Kratina. Zidovi su oplemenjeni brojnim hrišćanskim temama, ali i brojnim ličnostima poput majke Jugovića, Filipa Višnjića, Kosovke devojke i drugih.

    Tokom Prvog svetskog rata, Austrijanci su uništili ogroman broj odeždi, knjiga, bogoslužbenih predmeta, starina koje je manastir Klisura posedovao. Međutim, to im nije bilo dovoljno, te su Veljka Tankosića, višegodišnjeg paroha manastira, obesili na Dovarju kod Užica zbog organizovanog otpora protiv okupatora. Tokom Drugog svetskog rata, pred Svetog Luku, Bugari su zapalili manastir Klisura i pobacali brojne vredne predmete od duhovnog i umetničkog značaja.

Od 1961. godine manastir Klisura je ženski manastir.

    Манастир Клисура у Добрачама, налази се на левој обали реке Моравице, поред пута Ариље-Ивањица. Раније је био познат као манастир Добрача. Име ''клисура'' потиче од географског локалитета-клисура реке Моравица.

    У саставу манастирског комплекса најзначајнији објекат је црква Светих архангела Михаила и Гаврила. Црква је подигнута у 13.в. по узору на тадашњу епископску цркву у Ариљу.

    Црква припада стилу «Рашке школе» са нешто јаче наглашеном куполом и конструктивним решењима. Обновљена је 1798.г. Манастир Клисура има историјску, архитектонску и уметничко-споменичку вредност и сведочи о карактеристичном уметничком стваралаштву и културним приликама у југозападном делу Србије. Унутрашњост храма прекривају фреске и иконе, које су осликали познати иконописци Симеон Лазовић и Димитрије Посниковић. У њему се чувају уметнички вредне руске иконе, а мајстори дуборесци остварили су велики домет у изради портала.

     Манастир Клисура има готово све богослужне књиге углавном руских издања, из 19. и са почетка 20. века. Имао је и доста старих рукописних књига. Највећи број старина, богослужних предмета и књига које је манастир имао уништили су Аустријанци 1915. и 1916. у бројним потерама за поп Вељком Танкосићем, дугогодишњим парохом овог манастира, који је због родољубља и организовања отпора против окупатора, обешен од стране Аустријанаца 1916. у Ужицу.

    Манастир се налази под заштитом државе. Заштићен је Решењем Републичког завода за заштиту споменика културе Београд о проглашењу број 598/3 од 28.12.1966.

Каона

   Манастири су одувек били, и јесу, духовни центри, културна средишта и народна зборишта. У Србији постоји велики број таквих центара, светих цркава и манастира, који, вековима већ, зраче божанском светлошћу.

   Један од таквих носилаца светлости је у Посавотамнави, манастир Каона. Настао је у 14-ом веку, а прва црква саграђена на овом месту датира из друге половине 11-ог века.
Народно предање каже да је ова светиња задужбина Иконије, сестре Милоша Обилића :
   Две сестре Милошеве, Иконија и Вида, пратиле су брата на Косово. Кад су стигле до „Равне ливаде" (изнад садашње манастирске цркве), Иконија оде да донесе брату воде, и враћајући се, рече му : „О мој брате, што добра коња видех, још да је седло према њему". ( У народу се под добрим коњем подразумева место где би се могла црква саградити ).
„Благо имамо, сестро, одговори Милош, па му начини седло, а кад се ја вратим са Косова, помоћи ћу ти и ја."
   Милош се није вратио. Иконија је саградила Каону, а Вида манастир у Видојевици.

    У Првом српском устанку, манастир Каона је имао видног удела. Калуђери су учествовали у борбама, а манастирски конак је био претворен у болницу. С обзиром да је у цркви била смештена муниција за западно војиште, богослужење се обављало у једној соби конака, која је претворена у капелу и посвећена Успенију Пресвете Богородице.

    О борби на Јеленчи 10-ог јануара 1806. године, прота Матеја Ненадовић је записао : „Карађорђе испод Цера дође близу Мишара, у Јеленчи око шљивика начини нешто шанчића од прошћа. Ујутру изађу и Шапчани с Мемедом Видајићем, нагло ударе на шанчић, но их храбро одбију тукући се вас дан и сав шанац оптекли, док пред вече неки калуђер из каонског манастира, Макарије са двадесет момака из шуме проспу пушке и повичу : Јуриш-јуриш, браћо ви одозго, побегоше Турци ! Тако се Турци поплаше и побегну Шапцу."Садашња манастирска црква, посвећена Светом Архангелу Михаилу, подигнута је у византијском стилу, на темељима старе цркве 1892. године. Зидана је циглом на каменом темељу, у који су узидани сви споменици са монашког гробља које се налазило у манастирском кругу.

Градац

   Манастир Градац, који потиче из последње четвртине XIII века, задужбина је Србске краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша I. Налази се на ободу шумовитих падина Голије, на заравни изнад реке Брвенице.

   Најраније и најдрагоценије сведочанство о настанку манастира Градца, оставио је архиепископ Данило II у живопису краљице Јелене, где каже: „И тако поче зидати предивну цркву у име Пресвете Богородице, празника Благовештења, на месту званом Градац. Сама подвизавајући се, не имајући покоја ни дању ни ноћу, како би само са успехом могла свршити тако дело, које је почела. Заповедила је да се скупе сви најбољи мајстори њезине државе, и када је то учинила, изабрала је од њих најбоље уметнике, хотећи да подигну предивно уздизање тог храма." Убрзо је Градац подигнут и по свом значају заузимао је пето место. После смрти, 8. фебруара 1314. у Брњацима, краљица Јелена је пренета у своју задужбину.

     Од средине XV па до краја XVI века о манастиру Градцу нема вести. Према запису у јужном прозору Богородичине цркве (под куполом), игуман Ђурђевих ступова Стефан и старац Пајсије затекли су 1589. године цркву без крова, оронулу, без монаха и са једним свештеником. Ова двојица монаха су цркву обновили и прекрили оловом. Митрополит рашки Висарион (1586-1608) подигао је нови конак и снабдевао је цркву потребним богослужбеним књигама и другим црквено-уметничким предметима. Манастир Градац је коначно запустео у време аустро-турских ратова, крајем XVII века, када је са цркве скинут оловни прекривач. Од тада је црква све више пропадала.

    У другој половини XIX века северна капела је оспособљеназа богослужење. Уочи Првог светског рата над рушевинама цркве подигнут је кров на дрвеним ступцима, ради заштите зидова. Године 1948, црква је делимично конзервирана, а потпуну обнову Цркве манастира Градца, извршио је Републички завод за заштиту споменика културе. Нови манастирски конак завршен је и освећен 1990. године.

     Црква манастира Градца има једнобродну основу са троделним олтарским простором сличним оном у Студеници. Припрата са две капеле налик је припрати манастира Жиче. Изнад пресека главног брода и трансепта налази се осмострана купола ослоњена на четири лука. На спољној страни олтарског дела цркве карактеристична су четири контрафора, који нису конструктивно везани за грађевину већ су прислоњени и имају декоративну улогу. Испод крова је низ аркада.са профилисаним конзолама. Црква је грађена од тесаног камена, док су прозори од белог мермера. Црква манастира Градца је после Студенице најукрашенија грађевина XIII века. Највећи део унутрашњости такође је од мермера и посебно се истиче олтарска преграда. У унутрашњости Храма су два мермерна саркофага, од којих је један припадао краљици Јелени.

  Архитектонски склоп цркве манастира Градца указује на то да су градитељи били из западних крајева и да је у току градње дошло до прекида. Градњу су наставили нови мајстори којима није баш било блиско рашко градитељство. Неоспорно је да је западно порекло краљице Јелене одиграло пресудну улогу при грађењу Градца, јер се елементи готског стила прожимају са домаћом рашком школом.

   Живопис Богородичине Цркве иако великим делом страдао, по стилским одликама најближи је сопоћанским фрескама, а по распореду сцена, композиције опонашају Богородичину цркву манастира Студенице. Ово сликарство, које је настало у другој половини XIII века, показује велику разноликост у обради и схватању. Највише је фресака очувано у средишњем делу цркве где је циклус Великих празника: Рођење Христово приказано је на јужном, а Успеније Богородичино на северном зиду под куполом. На западном зиду испод Уласка Христа у Јерусалим налази се представа Христовог распећа. У припрати су илустроване сцене из Богородичиног живота, а у олтарском простору је Поворка ар.хијереја. Ктиторска композиција налази се на уобичајеном месту у југозападном делу наоса. где Богородица у поворци приводи Исусу Христу Стефана Првовенчаног, краља Уроша и краљицу Јелену са моделом цркве у рукама. Јужна капела посвећена је Стефану Немањи као што је то учињено у Студеници и Сопоћанима. Све фреске у Богородичиној цркви у Градцу настале су у исто време.

Драча

     Најстарији податак о овом манастиру сачуван је у Врдничком поменику с краја 16. века.
Други податак је из 1726. године (Архив Митрополије београдске), одакле се види да се у Драчи учио и замонашио поп Јосиф из Раковице.
Трећи је из 1731. године. Те године је као делегат свештенства из Крагујевца и околине, на црквено-народном сабору у Сремским Карловцима, присуствовао игуман Леонтије, старешина манастира Драче.

     Комплекс манастира Драче налази се десетак километара западно од Крагујевца, у котлини Драчке реке, на падинама брда Рујевице. Према предању, на месту садашње цркве постојао је средњовековни храм подигнут крајем XIV века, у коме је живео и умро светогорски монах и светитељ, преподобни Јов. Да није реч само о народној традицији, сведоче остаци гроба монаха Јова из Прекопече код цркве; трагови старијих фресака испод живописа из 1735; године: врло кратко време подизања данашње цркве у време Станише Млатишуме, од 27. маја до 6. октобра 1734, што не може бити ништа друго него обнова. Драчу познају и турски пописи XVI века, као манастир Светог Николе код села Драчице у нахији Лепеници.
Током XVIII и XIX века манастир је значајан духовни и културни центар овог дела Србије. У време Кочине крајине монаси Драче били су на страни Аустрије, па се и сам Коча Анђелковић у њему једно време крио, због чега је манастир тешко страдао. Нешто касније, у првој половини XIX века, Тома Вучић Перишић обновио је манастирске конаке и саградио двоспратни звоник на западном делу цркве. Неколико година, у трећој и четвртој деценији XIX века, Драча је била мирска црква, да би 1845. потпала под управу манастира Враћевшнице, и у том статусу била до 1851. године. Од 1958. године, када управу преузима игуманија Јелена (Јокић), Драча је женски манастир.

     Црква у Драчи, по својој основној концепцији, склопу, распореду простора и декоративној обради фасада припада закаснелим одјецима моравске архитектуре. Основа је издуженог облика, са јасно израженом припратом, наосом и олтарским простором. Бочно су постављене певничке апсиде, које полукружно излазе у равни подужних зидова. Изнад централног простора уздиже се осмострана купола. Припрата на западном делу цркве је правоугаоне основе засведена полуобличастим сводом, који је са северне и јућне стране прихваћен преломљеним луцима. Са јужне стране је акросолијум са гробним саркофагом преподобног Јова. На западном делу је улазни портал са сликаном лунетом и фреском светог Николе. Црква је са свих страна оплаћена правилно тесаним квадерима од жућкастог камена пешчара. Између водоравних редова квадера постављен је по један ред опека, који се смењују до кровног венца. Врло лепа структура штокованог камена и полихромија материјала фасадама дају сликовит ефекат.

     У XIX веку са западне стране дограђен је спратни звоник. У приземном делу је мањи трем са великим лучним отворима, засведен крстастим сводом, а на спрату квадратни простор за звона. Торањ је конципиран као барокно здање и истиче се својом висином и виткошћу.

     Како се чита са натписа изнад улазних врата у наос цркве манастира Драче, храм је освећен у доба цара Карла VI, за митрополитовања Вићентија Јовановића, а у време када се о Ваљевској епархији старао Владика Доситеј Николић. Подизање и живописање цркве платио је 1735. године Станиша Марковић Млатишума – виши (обер) капетан и, уз Вука Исаковића и Атанасија и Јована Рашковића, један од заповедника такозване српске милиције и истакнути вођа побуњеника непосредно пред другу сеобу Срба. Млатишума је, као пријатељ и сарадник Патријарха Арсенија IV, пре повлачења на север, а за службовања у Крагујевцу, одлучио да део имовине утроши на обнову манастирског храма у непосредној близини свога oбитавалишта.

Ћелије

    Тачно време настанка манастира није сасвим познато. Према историјским подацима манастир потиче из средњег века, а народно предање његово постање везује за краља Дргутина који је од 1282. до 1316. године управљао овим крајевима као Сремски краљ. 

    У доба дугог и тешког турског ропства Манастир је често рушен и паљен, и опет обнављан. Духовници Манастира били су истакнути народни вођи и њихова активност је сметала како Турцима тако и свим каснијим непријатељима Православља и Српства.

    У XVIII веку Манастир игра значајну улогу у животу Ваљевске нахије. У време Карађорђевог устанка 1804. године кнез Алекса Ненадовић и војвода Илија Бирчанин (чији се гроб до данас налази у порти манастирске цркве) беху међу првима посечени од дахија, а заједно са њима и архимандрит Рафаило, познатији у народу као Хаџи - Рувим, који пострада мученички за веру Христову. Манастирски конаци су служили као војна болница све до пада Карађорђеве Србије.

     У XIX веку у Ћелијама се оснива Основна школа, међу првима у Србији под Милошем Обреновићем. У овој школи је Св. Владика Николај Велимировић "први буквар учио", и Ћелије целог живота у срцу носио као "прву љубав" према Богу и роду.

     Манастир Ћелије је 1837. године претворен у парохијску цркву, што је остао до 1928, када су одлуком Светог Архијерејског Сабора претворен у женски манастир.

     Манастирска црква лежи на једном узвишењу које се диже са дна ко -тлине. Надморска висина темеља црк-ве је 261 метар. Посвећена је Светим Архангелима Михајлу и Гаврилу. Прво-битну цркву сачињавао је олтар са горњом папертом, док је паперта дозидана 1811. године.

     Због бурних историјских догађаја који нису поштедели Манастир и његове светиње, од старих црквених вредно -сти мало је тога сачувано:

     Остатак једног иконостаса са добро очуваним дверима и престолном ико-ном из 1816. године. Иконостас је радио Јеремија Михаиловић, иконопи-сац из Бајевца.

     Икона Сабора св. Архангела, који потиче из 1790, рад Карађорђевог војводе Петра Молера. Ово је најстарија икона у манастиру.

     Престолна икона Спаситеља Христа и престолна икона Пресвете Богородице (90x66cm), као и двери Благовести, рад Јеремије Благојевића, иконописца из XVIII века. 

     Садашња црква има облик лађе попут древне базилике. Дужина лађе је 18 метара, ширина 7, а висина крова цр -кве је 11 метара. Кубе је деветострано у част светих девет Анђелских чинова, јер је манастир посвећен светим Анђе-лима и Арханђелима, а дозидано је 1936. године.

     Порта старе цркве ограђена је једноставном оградом, која је продужена и према манастирском конаку и новој цркви-капели. У порти се налази звоник и неколико старијих гробова, међу којима се налази и гроб Војводе Илије Бирчанина на северној страни од олтара, а на јужној страни олтара налази се гроб преподобног Оца Јустина Ћелијског.

Хиландар

    Хиландар, у старијим списима и Хилендар (гр. Χιλανδαρίου) је српски манастир који се налази у северном делу Свете горе Атонске (гр. Аγιоν Оρоς), државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Света гора је смештена на Атосу (гр. Аτоς), трећем краку полуострва Халкидики у северној Грчкој, а манастир се налази на 2,5 километара од мора.[1]Посматран споља манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је утврђен бедемима који су високи и до 30 m. Спољни зидови су дугачки 140 m и окружују површину која је скоро 75 m широка. Манастир је овако утврђен с обзиром да је у прошлости, као и остала утврђена монашка насеља на Светој гори, морао да се брани од гусара. Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом.

     Манастир Хиландар су у рангу царске лавре подигли Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године, а у манастиру је 1200. године умро Стефан Немања. Краљ Стефан Урош I je 1262. године значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као Саборна црква. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у XVI веку, а српски патријарси из Пећи у XVII веку. Почетком XIX века створена је прва нововековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарско-српских односа. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, а у току је обнова оштећених грађевина.

     Манастирски комплекс је ограђен одбрамбеним зидовима који су појачани пирговима – кулама, Светог Саве и Светог Георгија уз које су подигнути вишеспратни конаци, капеле, параклиси, болница и други објекти. Бедеми су високи преко 30 m и у доњем делу, сем капије, немају никаквих отвора. Станови су сви на трећем или четвртом спрату. У келијама на четвртом спрату спољашњи зидови имају преко 1,5 m ширине. Куле су још тврђе и имају војнички изглед. Отвори су им доста мали и узани, врата ниска и тешка. Грађевине су зидане у византијском стилу од тесаног камена са наизменичним редовима опеке, док су подови и балкони изграђени од дрвета. Конаци су одувек зидани изнутра уз одбрамбене зидове и до XIX века имали су отворе углавном према порти.Поред главне, у манастиру се налази још дванаест мањих цркава и капела са живописима из разних времена, са иконостасима из доба различитих уметничких школа, са иконама, утварима и другим предметима. Изван манастира у зидинама, а у његовој непосредној близини, налазе се гробљанска црква Благовештења са костурницом и параклис Светог Трифуна из 1719. године.

     Хиландар представља једно од назјначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона, фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих деветнаест светогорских манастира, налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Планина Атос.

Црна река

     Манастир Црна Река представља јединствену архитектонску целину и редак драгуљ српске средњевековне културе. Посвећен је Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу. Налази се на тромеђи Косовске Митровице, Тутина и Новог Пазара, у атару села Рибариће (3 км од магистралног пута). Манастир је попут ластавичјег гнезда приљубљен уз стрму стену, високо изнад корита реке понорнице Совара (Црна Река) и надвијен је огромним масивима Мокре Горе и столетном шумом.

О раној прошлости манастира мало се зна. По једном предању настао је у XIII веку, а друго предање казује да је подигнут непосредно после Косовске битке. Ктитор је непознат. Оснивач првог црноречког општежића био је Свети Јоаникије Девички, који је свој подвиг довршио у непроходним шумама Дренице на Косову и Метохији. Упокојио се у Господу 1430. године.

      Манастирска црква је смештена у пећини. То је једнобродна грађевина правоугаоне основе са олтарском апсидом. Живописана је у времену 1591 – 1602. године од стране чувеног зоографа и фрескописца Лонгина и то је уједно и најдрагоценији српски живопис XVI века. Ктитор фресака је извесни раб Божији Никола, чији је лик дат на једној фресци. Манастир никада није рушен, те је сачувао свој првобитни изглед. Манастир је био духовно и просветно жариште овог кутка српске државе за све време свога постојања.

    Када су настала тешка времена за манастир Студеницу, мошти Светог Стефана Првовенчаног и остале студеничке драгоцености, пренете су 1687. године у Црну Реку, као на сигурније место, да би 1696. биле поново враћене у Студеницу. Негде у другој деценији XVIII века у манастиру је постојала школа за свештенике и монахе и преписивачка радионица.

 

Турски зулуми забележени су 1731. године и о Божићу 1763. године. У овом другом, у цркви је подметнут пожар, а било је и жртава. Тада је манастир запустео.

1898. године саграђен је камени конак који је служио као основна школа и интернат за српску децу на територији читавог Ибарског Колашина. Школа је радила од 1898. до 1912. године. Манастир је почетком XX века био седиште намесника руског, конзула из Косовске Митровице, конзула Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. Поновно запуштање манастира забележено је 1941. године.

     Свој материјални и духовни процват Црна Река доживљава почев од 1978. године, када је за настојатеља постављен доктор теолошких наука, јеромонах Артемије Радосављевић (Епископ Рашко–призренски од 1991. године), духовно чадо Преподобног Јустина Ћелијског. То је почетак периода у коме Црна Река полако излази из анонимности у којој је таворила пуних 700 година. У том периоду се врши рестаурација манастирских објеката, гради се мост преко језера Газиводе, пробија се пут до манастира, уводе се струја и вода, гради се нови конак за увећано манастирско братство. Од тада, Црна Река постаје стециште великог броја младих и образованих људи, који су касније бирани за епископе, игумане или свештенослужитеље новооживљених манастира у епархији Рашко–призренској, којој манастир и припада. Број од преко сто људи, колико је од те "васкрсне" 1978. године, прошло кроз Црну Реку, оправдано додељује Црној Реци епитет "расадник монаштва" или "духовна мајка епархије Рашко– призренске", која непрестано рађа нове монахе – потенцијалне кандидате за обнову и оживљавање нових манастира у епархији, па и шире.

Недалеко од манастира изграђена су и три скита који су посвећени: Светом. Апостолу и Еванђелисти Луки, Светом Пророку Илији и праоцу Еноху, и Преподобном Силуану Атонском.