Манастир Каленић је задужбина протовестијера Богдана, његове жене Милице и његовог брата Петра. Црква је подигнута и живописана између 1407. и 1413. године. У турским пописима помиње се 1476/78. и 1516. године као манастир Пречисте у Левчу. Каленић је страдао у више наврата од Турака, а запустео је крајем 17. века.
Манастир је сазидан у стилу такозване моравске архитектуре и једна је од најлепших грађевина свога времена у византијском свету. Има сажету тролисну основу, а са западне стране наосу је придодата припрата. Над средњим делом цркве је висока, издужена купола, а над припратом је такође купола без прозора. Храм, који стреми у висину, на фасади има и два хоризонтална испуста – кордонске венце, који обавијају грађевину. Спољашност цркве је врло живописна. Томе доприноси и начин зидања, јер је храм грађен од редова сивих камених тесаника и црвене опеке, између којих је дебео слој белог кречног малтера. Спољашњу кићеност још у већој мери увећавају украшени прозори, као и улазни портал. Око њих су плитки камени рељефи, маштовито испреплетани од двочлане траке. Каленић има и исклесане људске и животињске ликове над отворима дводелних прозора. Они претежно служе као украси, а приказују сцене из живота, фантастичне животиње, један догађај из Старог завета, чак и митолошког кентаура Хирона. Најупечатљивији је рељеф са ликом Богородице, малим Христом и два анђела. И ликови и орнаменти на фасади су некад били обојени, а трагови старих боја још су местимично видљиви.
Првобитне фреске, настале неколико година после подизања, добрим делом су очуване. Али, у оштећеној калоти куполе више нема живописа. Испод уништене представе Пантократора била је приказана Небеска Литургија. Два низа пророка боље су сачувани него избледеле представе четворице јеванђелиста, традиционално смештене у пандатифима. Између уништене Богородице с дететом у конхи олтарске апсиде и обавезног Причешћа апостола развија се циклус Јављања васкрслог Христа – укључујући и два призора везана за Васкрсење. Испод Причешћа апостола налази се Служба архијереја. Архијереји и ђакони насликани су и на зидовима олтара, пиластрима и на допрозорницима. За тај програм везује се и представа Мртвог Христа у ниши протезиса, изузетна у својој врсти. У оштеђеним сводовима и највишим зонама наоса био је приказан циклус Великих празника. Програм посвећен прослављању Христовог овоземаљског живота заузима, заједно с циклусом Чуда, средњу зону наоса, где се неке сцене – попут Свадбе у Кани – убрајају међу највиша достигнућа византијског сликарства. То се односи и на поједине ликове у доњој зони где се, међу стојећим фигурама светих личности и, посебно, светих ратника, неке издвајају изузетном лепотом. Међу стојећим фигурама у доњој зони припрате уочавамо велики Деизис, свете оце пустињаке и портрете ктитора. Све остале зоне до куполе садрже сцене циклуса Богородичиног и Христовог детињства. 
Од недавно, у цркви манастира Каленића налази се светогорска чудотворна икона Богородице Герондисе која је постављена на посебан престо између олтара и јужне певнице.
Након великог пожара 1911. године, у коме су страдали конаци из Милошевог времена, подигнут је, заслугом игумана Никона Лазаревића Тинтора, велики конак који је после Другог светског рата био национализован. Враћен је пред крај XX века, да би 1997. године био обновљен. Нови велики конак подигнут је 2008. године, пред прославу шестогодишњице заснивања манастира.
У манастиру Каленићу се налази богата црквена ризница Шумадијске епархије и библиотека коју је опремила Српска академија наука и уметности.
Нема коментара:
Постави коментар