Бањска

     Манастир Бањска је манастир Српске православне цркве који се налази код Звечана у северном делу Косова и Метохије.

     Манастир Бањска са црквом посвећеном Светом Стефану саграђен је између 1313. и 1317. године, као задужбина српског краља Стефана Уроша II Милутина, једног од најмоћнијих владара из династије Немањића и једног од најмоћнијих владара на Балкану свога доба. Милутин је Бањску наменио себи за гробну цркву и тамо је најпре и био сахрањен. Међутим, после Косовске битке 1389. године његово тело је пренето у Трепчу, а потом, 1460. године, у бугарски град Софију где се и сада налази.

 

     И манастир је пратио судбину тела свог ктитора. Монументално здање са црквом, трпезаријом, библиотеком, конацима и „палатом царском“, Бањска је почела да пропада врло рано: почетком 15. века пожар је прогутао књиге, а у другој половини истог века манастир је вероватно запустео. Путописац Курипешић забележио је да је по наредби султана манастир у 16. веку разорен јер су се у њему сакупљали хришћански бегунци из турског ропства.

     Већ скоро сасвим срушена црква Светог Стефана је у 19. веку адаптирана и претворена у џамију и, као таква, служила је до Првог светског рата. Црква је први пут конзервирана 1939. године, а други пут 1990. године када је учињена делимична реконструкција.

     Манастир Бањска је један од ретких манастира са очуваном оснивачком повељом. Из ње се види да је приликом оснивања манастиру приложено огромно властелинство од 75 села и 8 катуна, са рибњацима, воденицама и пчелињацима.

      Како је грађевина била предвиђена за краљевску гробницу, укинута је епископија и манастир је проглашен за ставропигион - Царску Лавру, четврту по рангу у држави (иза Студенице, Милешеве и Сопоћана). Градњом је руководио Данило II, тадашњи бањски игуман а каснији српски архиепископ, иначе близак краљев сарадник и повереник, књижевник, човек великог знања и изграђеног укуса. По средњовековним изворима и народној традицији, Бањска је била на гласу као један од најлепших српских манастира. Израђена је у чистој рашкој градитељској концепцији (стил српског класицизма, српско-византијски стил - од Милутина до Стефана Лазаревића) која је обавезно примењивана приликом градње краљевских маузолеја од манастира Студенице Стефана Немање до манастира Светих Арханђела цара Душана.

      По изричитој жељи краља Милутина, Бањска је грађена по угледу на манастир Студеницу. Тако храм има облик једнобродне базилике са слепом куполом. Источна апсида је полукружна и изразито монументална. У поткуполном простору су бочни певнички простори исте висине као главни брод и само мало иступају из главне масе зида. Улаз у цркву са западне стране био је, такође по рашком начину, наглашен двема монументалним кулама.

    Главни украс екстеријера представљао је разнобојни тесани камен у жућкатој, руменој и сивој боји, којим су биле обложене фасаде. Разнобојни тесани квадери, распоређени као шаховска поља, стварали су утисак засићене полихромије. У традицији романичке стилизације украс фасада је комбинован са архитектонском пластиком, којом су били украшени довратници, допрозорници и тимпанон изнад портала. Тимпанон је некада красила монументална седећа фигура Богородице са малим Христом на крилу, израђена на начин на који су рашки уметници интерпретирали западне уметничке стилове - романику и готику. Ова Богородица се данас чува у цркви Соколици, недалеко од манастира Бањске, док се делови каменог украса манастирских фасада налазе у Народном музеју у Београду, Археолошком музеју у Скопљу, а нешто је уграђено у објекте села око Бањске.

      Главни понос Бањске било је чувено „бањско злато“, опевано у народној песми и описано у оновременим путописима. чинили су га танки златни листићи којима је облагана позадина фресака, такође по узору на маузолеје преходних владара - манастире Студеницу, Милешеву и Сопоћане. Данас је од тог живописа очувано само неколико избледелих фрагмената.

Од осталог блага - икона, рукописа, сребрних, позлаћених и златних свећњака, кандила, кадионица, хороса, којима је, по казивању краљевог биографа Данила II, штедри краљ обдарио своју задужбину, није сачувано ништа. Једини налази скупоценог накита ископани су случајно, за време Првог светског рата 1915. године, из гроба краљице Теодоре, прве жене краља Стефана Дечанског и мајке цара Душана. То су два златна прстена: први је украшен античком камејом, а на глави другог је представа двоглавог орла и натпис: „Ко га носи, помози му Бог“. Први прстен се данас налази у поседу породице познатог колекционара Љубомира Недељковића, а други се чува у Народном музеју у Београду. 

     Манастир Бањска је 520 година провео у рушевинама, само је народ обилазио зидине. Поново је обновљен 2004. године када је епископ Артемије поставио за игумана оца Симеона који је у њему окупио младо монаштво. Манастир је одмах по оснивању постао духовни центар Срба на Косову. У току 2006. године почела је обнове саме цркве и ширег манастирског комплекса. Планови владике Артемија су да се након обнове врате мошти светог краља Милутина, потвдан одговор стигао је Синода Бугарске православне цркве у децембру 2006.

    Поводом славе манастира, Св. Архиђакона Стефана, августа месеца 2007. год, обновљена је традиција именовања славског домаћина, тако да је за следећу 2008. године епископ Артемије предао славски колач госп. Дејану Радојевићу из Косовске Митровице. Том приликом госп. Радојевић је даривао манстирску ризницу прелепим филигранским престоним крстом за чију израду је утрошено 2 kg. чистог сребра, 33 природна бисера, 25 граната и 50 корала. Крст је висок 51. цм. Крст је рад познатог српског среброделаца, Горана Ристовића - Покимице из Краљева, и врхунски је изведен техником средњевековног призренског филиграна.

Због своје лепоте, а и у ишчекивању повратка моштију, крст је назван крстом Светороднога Краља Стефана Уроша Другог Милутина.

Крст је смештен у дрвену шкрињу димензија 59 х 39 х 24 cm која је са спољне стране ојачана кованим гвожђем са резом и катанцем.