Манастир Ђурђеви Cтупови су један од најстаријих и најважнијих манастира у наслеђу наше Цркве. Место на којем је изграђен, Рас, помиње се већ у X веку, у делу византијског цара Константина Порфирогенита, а посебно у делу о српско - византијским сукобима.
Манастир Ђурђеви Cтупови подигнут је изнад долина река Рашке и Дежеве. Разлог његовог грађења показује духовну, молитвену вредност коју са собом носи. Саградивши манастир Светог Николе код Куршумлије, а недалеко од њега и цркву посвећену Богородици, без сагласности своје браће, Стефан Немања је био позван у Рас, где је и заточен. Био је затворен у једној пећини код Раса, из које је могао да види само једно узвишење, брдо на којем ће касније саградити манастир. Не дозволивши да га у таквом тешком и опасном положају савлада очајање, будући жупан се са пуно вере и наде обратио Светом Георгију за помоћ. Притом му се заветовао да ће му `послужити`, ако се његовим молитвама избави. Дошавши на власт, 1166/1167. године, испунио је завет и у Расу подигао манастир на врху оног брда које је из тамнице посматрао. Тако је, у славу Светог Георгија, настао први већи манастир у Расу, области која је постала средиште српске средњевековне државе у XII веку. Како Немањини биографи кажу, он се и у другим приликама обраћао Светом великомученику Георгију, свом моћном заштитнику.
Други ктитор манастира био је краљ Драгутин, последњи владар из лозе Немањића који је столовао у Расу. Он је владао од 1276. до 1282.године, и у његово време су извођени обимни радови на манастиру. Улазна северозападна кула је претворена у цркву - капелу и украшена је фрескама. Такође је саграђена и нова трпезарија са кухињом (Драгутинова трпезарија). Колико је краљ Драгутин поштовао Ђурђеве ступове види се и по томе што је тражио да после смрти буде тамо пренет из сремске земље, где је владао. То је и учињено, али је гробница у XVIII веку опљачкана. 1597. године се спомиње гроб краља Драгутина, као и то да се у манастирској ризници налази велика вредност - рука Светог Јована Дамаскина.
После средњег века у историји цркве и манастира могу се издвојити три главна периода:
- време турске владавине и очувања континуитета живота у манастиру до краја XVII века,
- време напуштања манастира крајем XVII века и његовог рушења закључно са II светским ратом,
- време истраживања, заштите и, најзад, обнове манастира.
Највећа рушења манастир је доживео после аустријско-турских ратова, 1689. године када су рушене и друге цркве и манастири, међу којима и оближња Петрова црква и црква манастира Сопоћани. Петрова црква обнављана је почетком XVIII века, црква манастира Сопоћани тек у првој половини XX века, док су Ђурђеви Cтупови остали у рушевинама изложени и каснијим рушењима. Положај Ђурђевих Ступова, једна од особености и вредности манастира у време грађења, постао је разлогом његовог страдања, будући да је на том положају организовано војно упориште турске војске ( у XVII и XIX веку ), као и одбрана Новог Пазара у борбама за ослобођење 1912. године. Разлози разарања били су у вези са одношењем камена за зидање утврђења у Новом Пазару и околини.
Таква намера постојала је почетком XVIII века, али су црквене власти интервенцијом код Турака спречиле да се камен са Ђурђевих Ступова преноси и користи за грађење тврђаве у новом Пазару. Међутим, за време II светског рата окупаторске власти су сличну намеру оствариле. Тада је организовано рушење већ обрушене цркве и камен је употребљен за зидање утврђења у околини Новог Пазара. Тада је порушен јужни зид цркве са делом куполе као и делови припрате са кулама које су порушене до темеља. Један део фресака са цркве тада је неповратно уништен.
После свих тих разарања и рушења од манастирског комплекса Ђурђевих Ступова преостaли су само поједини делови цркве, у великом степену у рушевинама, са незнатним делом куполе и остацима фресака на сачуваним зидовима. Сачувана је и капела краља Драгутина, једина грђевина над којом је постојао и кров, док од осталих манастирских зграда-трпезарија, цистерни и конака - није било видних остатака.
Њихове рушевине биле су прекривене земљом и цео простор је био пошумљен непосредно после Другог светског рата.
Нема коментара:
Постави коментар