Црна река

     Манастир Црна Река представља јединствену архитектонску целину и редак драгуљ српске средњевековне културе. Посвећен је Светим Архангелима Михаилу и Гаврилу. Налази се на тромеђи Косовске Митровице, Тутина и Новог Пазара, у атару села Рибариће (3 км од магистралног пута). Манастир је попут ластавичјег гнезда приљубљен уз стрму стену, високо изнад корита реке понорнице Совара (Црна Река) и надвијен је огромним масивима Мокре Горе и столетном шумом.

О раној прошлости манастира мало се зна. По једном предању настао је у XIII веку, а друго предање казује да је подигнут непосредно после Косовске битке. Ктитор је непознат. Оснивач првог црноречког општежића био је Свети Јоаникије Девички, који је свој подвиг довршио у непроходним шумама Дренице на Косову и Метохији. Упокојио се у Господу 1430. године.

      Манастирска црква је смештена у пећини. То је једнобродна грађевина правоугаоне основе са олтарском апсидом. Живописана је у времену 1591 – 1602. године од стране чувеног зоографа и фрескописца Лонгина и то је уједно и најдрагоценији српски живопис XVI века. Ктитор фресака је извесни раб Божији Никола, чији је лик дат на једној фресци. Манастир никада није рушен, те је сачувао свој првобитни изглед. Манастир је био духовно и просветно жариште овог кутка српске државе за све време свога постојања.

    Када су настала тешка времена за манастир Студеницу, мошти Светог Стефана Првовенчаног и остале студеничке драгоцености, пренете су 1687. године у Црну Реку, као на сигурније место, да би 1696. биле поново враћене у Студеницу. Негде у другој деценији XVIII века у манастиру је постојала школа за свештенике и монахе и преписивачка радионица.

 

Турски зулуми забележени су 1731. године и о Божићу 1763. године. У овом другом, у цркви је подметнут пожар, а било је и жртава. Тада је манастир запустео.

1898. године саграђен је камени конак који је служио као основна школа и интернат за српску децу на територији читавог Ибарског Колашина. Школа је радила од 1898. до 1912. године. Манастир је почетком XX века био седиште намесника руског, конзула из Косовске Митровице, конзула Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. Поновно запуштање манастира забележено је 1941. године.

     Свој материјални и духовни процват Црна Река доживљава почев од 1978. године, када је за настојатеља постављен доктор теолошких наука, јеромонах Артемије Радосављевић (Епископ Рашко–призренски од 1991. године), духовно чадо Преподобног Јустина Ћелијског. То је почетак периода у коме Црна Река полако излази из анонимности у којој је таворила пуних 700 година. У том периоду се врши рестаурација манастирских објеката, гради се мост преко језера Газиводе, пробија се пут до манастира, уводе се струја и вода, гради се нови конак за увећано манастирско братство. Од тада, Црна Река постаје стециште великог броја младих и образованих људи, који су касније бирани за епископе, игумане или свештенослужитеље новооживљених манастира у епархији Рашко–призренској, којој манастир и припада. Број од преко сто људи, колико је од те "васкрсне" 1978. године, прошло кроз Црну Реку, оправдано додељује Црној Реци епитет "расадник монаштва" или "духовна мајка епархије Рашко– призренске", која непрестано рађа нове монахе – потенцијалне кандидате за обнову и оживљавање нових манастира у епархији, па и шире.

Недалеко од манастира изграђена су и три скита који су посвећени: Светом. Апостолу и Еванђелисти Луки, Светом Пророку Илији и праоцу Еноху, и Преподобном Силуану Атонском.